Zašto se pokrećemo? Razotkrivanje prave prirode motivacije

Na samom početku ovog teksta, podeliću nešto vrlo iskreno sa tobom.

Jako su počele da me smaraju LAVINE objava (kontenta) na društvenim mrežama! Naročito one usmerene na deljenje kojekavih brzih lekcija ili čudesnih “lajf-hekova”. Usto, priznaću da bih i sam povremeno posegnuo za takvim pristupom, pravdajući to sebi pragmatizmom koji nam nalažu algoritmi kako bismo došli do što više lajkova i šerova.

No, vrlo je jasno da kontent radi kontenta i laprdanje radi laprdanja – brzo dovode do zasićenosti publike, ali i nečega još mnogo goreg: gubljenja ličnog kredibiliteta i autentičnosti. Rekao bih da su pozeraj, kopiranje i fejkovanje postali recept koji mnogi usvajaju kako bi se “probili” do što više pratilaca. Kakav promašaj, zar ne?

U jednom momentu sam se čak zapitao – pa dobro, ima li uopšte smisla da u takvom miljeu učestvujem i plasiram sopstvene poruke? Zar ne postajem i sam takav? No, povremene reči iskrene podrške čitalaca i gledalaca, ljudi koji tvrde da su u mojim sadržajima pronašli vrednost ili praktičnu korist, ohrabruju me da nastavim.

No, dosta samoanalize i emotivnog deljenja! Pređimo na, za sve nas, važnu temu – a to je motivacija.

Zašto toliko priče o motivaciji?

Motivacija je jedna od onih neiscrpnih tema kojoj se iznova vraćamo. Otud je i ona vrlo često mantra goreopisanih sadržaja koji ne služe ničemu sem da zasene prostotu, ukradu vreme ili navedu na banalno zaključivanje.

Motivacija je u korenu ljudskog ponašanja. Motivacija je u osnovi akcije. Nije slučajno što je koren reči “motivacija” – latinsko “movere“, što znači “kretati se”. Želimo da se pokrenemo ka uspehu. S obzirom da je postignuće spoljašnje merilo uspeha u društvu, jasno je zašto je ljudima stalo da se motivišu. Jer kako drugačije da ostvare nešto što zahteva prevazilaženje inercije ili idenja linijom manjeg otpora. Nešto što je bolje od proseka. Kako da bez motivacije postignu ono na osnovu čega će im drugi reći “bravo” ili im omogućiti da u zavidnim pogledima pronađu slatku duševnu hranu?

Kada sebi postave neki cilj koji izlazi iz okvira onoga što se “podrazumeva” u njihovom životu, ljudi traže načina da se dodatno pokrenu, da se motivišu. Entuzijastična motivacija je prirodno stanje koje prati donošenje “velikih odluka”. To je ono kad se “naložimo” na nešto, dobijemo nalet optimizma i jaku volju da krenemo u pobede! No, avaj! Ovakvo stanje je prolazno. Nakon uzleta sledi bolno prizemljenje.

Da li je motivacija gorivo koje se sipa spolja?

Ljudima je VATRA najbliža metafora za shvatanje motivacije. Strast, energija i pokretačka sila koja nas gura ka napred. Stoga, logično je da sebi traže GORIVO za takvu vatru, jer ona neće goreti sama od sebe. To gorivo su najčešće motivacione fraze, video klipovi, upoređivanje ili takmičenje, maštanje o ostvarenim željama, ubeđivanje od strane drugih, samoprimoravanje itd.

Ali, kao i svako gorivo, i ovo se troši i košta. Što se neumerenije koristi, to vatra jače bljesne, ali i brže ugasne. A što je još gore, takva vatra zahteva da stalno smišljamo i tražimo kaloričnije gorivo za nju. Kada se jednom umore od stalnog razgorevanja ove vatre, ljudi najčešće odustanu od svojih velikih planova.

Unutrašnji izvori motivacije

Da li možeš da se setiš nečega što redovno radiš, a nisi na to prisiljen direktno ili indirektno, niti ti donosi neku opipljivu korist? Da li možeš da se setiš primera kada si se žustro pokrenuo u neku akciju, bez ikakve kalkulacije tj. procenjivanja razmere Napor : Korist?

Potpuno sam siguran da ako se iole potrudiš možeš pronaći mnogo više od jednog takvog primera. Dakle, postoje stvari koje zahtevaju izvestan napor, ali ti za njih ne treba naročiti podsticaj spolja, već ti je na nekom unutrašnjem planu jasno (svesno ili podsvesno) zašto treba da budu urađene. Pri tom, tokom rada na njima, a naročito nakon njega – daju autentični osećaj lične satisfakcije. Pri tom, ne donose nekakvu neposrednu korist – bilo da je to neki vid “dobitka” ili pak izbegavanje grdnje, kazne ili griže savesti.

Šta je onda zaključak?

Postoje dela koja činimo bez sitničave kalkulacije, koja nalažu trošenje energije i vremena, a za koja motivacija dolazi IZNUTRA, iz suštine našeg autentičnog bića.

Koliko ti je VREDNO?

Svi imamo manje-više jedinstven sistem vrednosti po kojem živimo. Ako zađemo dublje u svoju ličnost videćemo da su tu prisutne univerzalne vrednosti poput sigurnosti, komfora, pripadnosti, čestitosti itd. Pored njih, svako od nas baštini i uže vrednosti koje su nam iz nekog razloga važne, možda samostalnost, humor ili avanturu….

U ovim vrednostima leži tajna unutrašnje motivacije.

Univerzalne vrednosti proističu iz univerzalnih ljudskih potreba. A, tokom jedinstvenih okolnosti sazrevanja i odrastanja, u nama se formulišu i karakteristične vrednosti u domenima ličnih potreba i želja, međuljudskih odnosa ili poimanja sveta.

Kada uočimo vrednost u nečemu, onda to za nas postaje VAŽNO. Siguran sam da ste nebrojeno puta čuli druge (a i sebe) kako u nekoj situaciji kažu: Ovo mi je jako važno da se uradi/završi!

Dakle, prepoznajući u nekom cilju vrednost, akcije koje nas vode ka njemu dobijaju važnost i samim tim postaju prioritetne. Za njih nam onda ne treba spoljašni podsticaj ili veštački upliv energije i entuzijazma.

Ok, ali gde sam tu ja?

Namerno sam ovako formulisao gornji podnaslov jer je kolokvijalno uobličen, ali nas ujedno upućuje na korenito pitanje motivacije. “Gde sam tu ja?”

Za ono u čemu jasno “vidimo sebe” tj. uočavamo logičku ili emotivnu vezu te osobe/radnje/stvari sa nama samima, ne manjka nam motivacije nikada. Iako ova fraza možda zvuči sebično, ona precizno oslikava suštinu. Jer to u čemu se mi sami “ogledamo” ne mora nužno biti refleksija proste koristi ili sebičnog interesa. Kao što smo videli u prošlom odeljku, refleksija važnosti dolazi od svetla vrednosti. A vrednosti mogu biti i izraz sopstvenog pogleda na svet, altruizma, plemenitih težnji.

Dakle, ako malo promislimo i pronađemo logičku vezu (a samim tim nastaće i emotivna) – između nekog cilja i naših unutrašnjih vrednosti – stvorićemo preduslov da u nama bukne motivacija koja ne zavisi od spoljašnjih faktora. Samim tim, ta motivacija ne zavisi od spoljašnjeg goriva, nego se razgoreva samom aktivnošću usmerenoj ka cilju. Možemo reći i da se samorazgoreva. Ne traži prinudu nego se shvata kao dragocena prilika.

Promena paradigme

Rezultat ovakvog uvida u tajnu motivacije je dvojak.

Kao prvo, može ti pomoći da shvatiš da neki ciljevi ili želje za koje si bio ubeđen da su “tvoji” zapravo nemaju uporište u tebi tj. tvojim vrednostima, nego su direktno ili indirektno nametnuti. Takvi ciljevi će u suštini biti promašaj čak i ako ih ostvariš. Samim tim, imaš potpuno slobodu da ih napustiš.

Drugo, uviđaš da neka tvoja želja/cilj možda nije smeštena u pravi vrednosni kontekst. Prosto rečeno, teraš se na nešto iz pogrešnih razloga. Nisi pronašao pravu vezu između toga i tvojih vrednosti. Na primer, možda se teraš da treniraš zato što je to trend koji dele tvoji poznanici, ali ti nikako ne ide. No, nakon dubljeg promišljanja shvatiš da ti trening može doprineti na poljima koja su za tebe zaista vredna – npr. slobodi u pokretu, učenju novih formi, avanturi ili zabavi. Odjednom, shvataš da se u tebi rađa motivacija!

Šta dalje?

Jedini izazov u ovakvom pristupu motivaciji jeste pronalaženje te “logičke” veze između postavljenog cilja ili plana – i samog sebe tj. svojih ličnih vrednosti. Kada se jednom pronađe, dolazi do “a-ha” momenta i jasnog shvatanja važnosti – što dovodi do prirodne motivacije.

Naravno, to je samo prvi korak. Nakon njega sledi praktično sprovođenje koje zahteva prilagođavanje obrasca akcije svojim sklonostima i trenutnim sposobnostima, kao i ulaganje minimuma istrajnosti na samom početku. Nakon toga, ceo poduhvat se odvija prirodnim silama.

Ovu i druge srodne teme detaljnije obrađujem u svojoj knjizi koja će u skorije vreme izaći, te ako želiš da saznaš više – prijavi se na moju mejling listu kako bi bio blagovremeno obavešten: https://prijava.benefitcoaching.rs/

©benefitcoaching.rs

Podeli ovaj tekst sa prijateljima