Naglavačke ka uspehu: 3 lekcije legendarnog Dika Fosberija

Osim ako ste pasionirani atletičar ili vam je hobi istorija sporta, male su šanse da ste čuli za Dika Fosberija, legendarnog američkog skakača u vis koji je 60-tih godina prošlog veka nepovratno izmenio budućnost ove atletske discipline, ujedno osvojivši zlatnu olimpijsku medalju u Meksiku 1968. godine.

Na njegovom primeru možemo naučiti kako životne prepreke mogu zapravo postati prilike za inovaciju, lični razvoj i konačno uspeh.

Skok iznad proseka

Rođen 7. marta 1947. godine u Portlandu (SAD), Dik Ričard Fosberi je od najranijih dana pokazivao sklonost ka nauci i matematici. Osim toga, mladi Dik je imao želju da se oproba u sportu. Nakon što zbog vitke građe nije uspeo da “prođe” kao igrač američkog fudbala, odlučio je da se oproba u atletici, gde je usmeren ka disciplini skoka u vis.

Vrlo brzo, njegova izražena visina postaje prepreka za dalji napredak, što danas zvuči kao paradoks. Naime, u to vreme postojale su dve glavne verzije sportskog skoka u vis: “makazice” i “raskoračna” tehnika. S obzirom da su “makazice” bile već donekle prevaziđene i predstavljale ograničavajući faktor za dalje unapređenje rezultata, Fosberi je od strane trenera brzo upućen na drugu vrstu tehike – raskoračnim preskokom, licem i trbuhom prema letvici.

Međutim, ova verzija skoka u vis je bila još nepovoljnija po junaka naše priče. Rezultati stagniraju i on se nalazi na sasvim sigurnom putu da postane samo još jedan prosečan skakač u vis, ako uopšte nastavi sa daljim treniranjem i takmičenjem. Videvši njegovu frustraciju, tadašnji trener mu daje dozvolu da se vrati na staru tehniku, pa makar to značilo i korak unazad.

Na prvom sledećem takmičenju Fosberi isprobava raniji pristup (“makazice”) i uviđa da kako raste visina letvice, tako “baca” kukove sve više u vis, a prelet vodi glavom i ramenima. Zahvaljujući ovome, on na pomenutom takmičenju obara lični rekord i ostvaruje uvid koji će mu otvoriti vrata budućeg uspeha.

Fosberi “praćakanje”

Nova verzija tehnike zahtevala je konstantno usavršavanje tokom par godina, a Fosberijevi sportski nastupi često su bili predmet čuđenja i podsmeha. Jedan novinar je njegov stil uporedio sa “praćakanjem” ribe (eng. “flop” – pasti, lupiti, skljokati se), otud i kasniji naziv tehnike kao “Fosbury flop”. Ovaj naziv će potom ući kako u istoriju skoka u vis, tako i u udžbenike sporta.

Kako sam Dik Fosberi kaže u nekim od svojih intervjua – poenta zapravo nije uopšte bila postaviti sebi ambiciozne ciljeve, niti je ikada očekivao da će biti olimpijac. “Nisam uopšte ciljao da budem uspešan, samo sam hteo da budem manje loš u skoku u vis”, skromno on kaže.

Fosberi je shvatio da je nova tehnika zapravo najprirodniji izraz za telo koje želi da preskoči veliku visinu. Počeo je skok da vodi ramenima i izvijajući telo preleće letvu leđima okrenut prema njoj. Pratio je svoju intuiciju i vršio neophodne korekcije, ne osvrćući se puno na primedbe i nevericu drugih. U krajnoj liniji, govoreći današnjim izrazima, “hejteri” su brzo ućutali jer se naš heroj kvalifikao da kao član ameručke reprezentacije nastupa na olimpijskim igrama u Meksiku 1968. godine.

Sve nakon toga je istorija. Dik Fosberi sa skokom od 2.24m obara svetski rekord i osvaja zlatnu medalju a “Fosberi flop” postaje stil koji vremenom svi takmičari usvajaju, da bi danas postala praktično jedina prisutna takmičarska tehnika skoka u vis.

Tri lekcije Dika Fosberija

Dik Fosberi i danas odiše svojom sportskom skromnošću. Iako svestan da je kao član nacionalne selekcije osvajanjem olimpijskog zlata doneo ponos celoj naciji, on naglašava da je na prvom mestu bio srećan jer je medalju doneo mestu u kom je živeo i trenirao, kao i lokalnim ljudima koji su ga podržavali. On je i dalje čest sagovornik medija i inspirativni primer mlađima kako se iz sasvim prosečnih okolnosti može izroditi veliki uspeh, pre svega zahvaljujući veri, istrajnosti i inovativnom pristupu.

Iako nimalo lak zadatak, tajnu uspeha Dika Fosberija pokušao sam da svedem na tri glavne stvari, oličene u tri fraze navedene u nastavku teksta.

1. Pronađi pravi izvor motivacije

Razni povodi, ciljevi i okolnosti mogu u nama probuditi motivaciju da se pokrenemo u nečemu novom ili da istrajemo na putu ka boljim rezultatima. Ljudi često bivaju inspirisani primerima drugih, nezadovoljstvom trenutnim statusom ili željom da se dokažu kroz postizanje zacrtanog. Međutim, ovakvi izvori motivacije obično relativno brzo “presuše”.

Dik Frosberi nam svedoči da je najbolji oblik motivacije intrinzičan tj. da dolazi iz unutrašnjih dubina naše ličnosti, iz vredonosti na koje smo naslonjeni. Kako smo već ranije naveli, on nije bio usmeren na to da bude najbolji po svaku cenu, nego da bude “najmanje loš” na osnovu onoga što mu je dato kao sposobnost i okolnost. Rešio je da svoje jedinstvene “darove” iskoristi na najbolji mogući način, pa dokle stigne. Njegov pogled nije bio slepo uperen ka “cilju” nego ka poboljšanju svakog pojedinačnog koraka na putu ka njemu.

Legenda atletskog sporta i rodonačelnik najefikasnije tehnike skoka u vis nije bio “opterećen” time da bude svetski poznat osvajač medalja. To mu čak nije ni padalo na pamet. Usmerenost na PROCES ličnog usavršavanja i prikupljanje “ličnih poena” na svakom novom malom postignuću i usavršavanju onoga što je radio, bilo je najveća nagrada i “gorivo” za istrajavanje u sportu kojim se bavio. Iz njegove lične priče vidimo kakve plodove je to na kraju donelo.

2. Uvek postoji način

Ljudi su obično skloni da odustanu čim se stvari ne odvijaju onako kako su zamislili. Naravno, ovo ne važi za životne situacije gde nas drugi ljudi ili spoljašnji pritisci primoravaju da istrajemo kako znamo i umemo. No, kada se slobodnom voljom uputimo ka nečemo što nam izgleda kao bolja navika ili plemeniti cilj, skloni smo da “dignemo ruke” čim dođe do odstupanja od planiranog scenarija.

Da se Dik Fosberi rukovodio ovim, ne bi daleko dogurao kao takmičar u skoku u vis. On se nije zarobio u postojeće šablone, niti je odustao kada je video da mu skakanje tradicionalnim tehnikama ne ide baš najbolje. Kada mu nisu išle “makazice” prešao je na raskoračni preskok. Kada je video da mu to ide još gore, vratio se ponovo na “makazice”. Uvidevši da ga konzervativni stil “makazica” sputava, nije “okačio patike o klin” nego je istraživao šta može da izmeni kako bi se stvari pomerile na bolje. Sam kaže da je promenjivao princip “pokušaja i greške”, skoro naučnom revnošću registrujući sve detalje te primenjujući naučeno. Učio je usavršavao se usput, beležeći svako najmanje pomeranje letvice prema gore, ne samo kao dokaz uspeha nego i potvrde da li stvari radi na pravi način.

Radeći ovako, on je praktično “ovaplotio” onu čuvenu maksimu – Kad ima volje, ima i načina!

3. Ne odustaj nego se prilagođavaj

Ova treća ključna stvar je svakako naslonjena na prethodnu. Ako smo se na osnovu određenih činjenica odlučili da krenemo određenim putem, i na primerima drugih uspešnih ljudi uverili u mogućnost uspeha, nema razloga da odustanemo sa najmanjom preprekom. Ako nam motivacija dolazi sa pravog izvora i ako svaki pa i najamanji trud i pomak usmeren ka cilju shvatimo kao uspeh, dobićemo zdravo oduševljenje i istrajnost na tom putu.

Da je nastavio da istrajava u neadekvatnom, Dik Fosberi bi verovatno na kraju bio primoran da odustane, uprkos svojoj odlučnosti. Bez obzira na podsmeh i sumnjičavost drugih, on je verovao svom unutrašnjem glasu i nastavljao je da “gura napred”. Širina sagledavanja situacije i otvorenost uma ka kreativnosti i inovacijama koje vidimo na njegovom primeru, najbolje su osobine koje možemo negovati ako želimo da budemo uspešni.

Za kraj, umesno je citirati Tomasa Edsiona koji je rekao: “Mnogi od životnih promašaja su primeri ljudi koji nisu videli koliko su blizu cilja kada su odustali”.

Ili rečima Roberta Alena: “Ne postoji neuspeh. Samo povratna informacija”.

©benefitcoaching.rs

Podeli ovaj tekst sa prijateljima