Da li te “naučena bespomoćnost” sprečava da smršaš?

Zašto se ljudi vrlo često osećaju bespomoćnima da nešto promene u svom životu? Da se zdravije hrane, da smršaju, da ostanu dosledni u vežbanju... Ono što može da nam pomogne u boljem razumevanju jeste rasvetljavanje nečega što se zove NAUČENA BESPOMOĆNOST.

Kako je ustanovljena naučena bespomoćnost?

Naučena bespomoćnost je sada već poznat fenomen uočen tokom laboratorijskih testova od pre pedesetak i više godina. Testovi su inicijalno bili rađeni na životinjama i nisu baš bili “animal-friendly” u to vreme… Kasnije su, naravno na jedan modifikovan način, potvrđeni i na ljudima.

Kada životinja (ili čovek) počne da veruje, a veruje na osnovu prethodno učvršćenog negativnog iskustva, drugim rečima – utrenirana je da veruje, da nema kontrolu nad time što joj se dešava, počinje da se ponaša kao bespomoćna. Odnosno, gubi volju za bilo kakav oblik akcije usmeren ka promeni negativnog stanja ili iskustva.

Inicijalni eksperimenti koji su bili temelj za danasnje razumevanje ovog fenomena sprovedeni su tokom 60tih i 70tih godina prošlog veka od strane Martina Seligmana i kolega. Ime Martina Seligmana vredi zapamtiti jer on vazi za oca moderne pozitivne psihologije.

Ukratko ću vam prepričati o čemu se radilo u tim eksperimentima. Uzete su tri grupe pasa koji su stavljani u boksove gde se preko poda mogao puštati elektro šok. Jedna grupa, kontrolna, bila je samo držana u boksu, drugoj su puštani elektro šokovi, ali su psi mogli da ih prekinu guranjem njuške u panel ispred sebe. Psi iz treće grupe su isto bili izloženi struji, ali bez načina da šokove samostalno prekinu… elektrošokovi su trajali neko određeno vreme pa prestajali.

Nakon ovog “utreniravanja”, psi su testirani u novim kavezima koji su bili podeljeni niskom pregradom u dva dela. U prvom delu gde su prvobitno smeštani psi, isto tako je puštana struja, ali oni su sada mogli jednostavno da preskoče pregradu i pobegnu u drugi deo kaveza gde struje nije bilo.

Iznenađujući rezultati

Ono što se desilo iznenadilo je organizatore eksperimenta. Svi psi iz prve dve grupe, one koja uopšte nije bila ranije izložena elektrošokovima, kao i one koja je elektrošokove u prethodnom testu mogla aktivno da prekine, preskakali su i bežali u siguran deo kaveza. Međutim, većina pasa iz treće grupe, one koja u prethodnom testu nije imala načina da prekine elektrostimulaciju, nije čak ni pokušala da pobegne – trpela je struju i čekala da ona prestane sama od sebe, tj demonstrirala je nešto sto je nazvano terminom naučena bespomoćnost.

Sve ovo je kasnije potvrđeno i testom na ljudima. Naravno, nisu ih peckali strujom nego su na sličan nacin bili podvrgnuti jakoj buci koju su neki mogli da prekinu a neki nisu. Nakon promene konkretnih okolnosti, ljudi koji ranije nisu mogli da prekinu buku nego su morali da je istrpe, ponovo su ispoljili neki nivo bespoćnosti, odnosno odsustvo proaktivnosti u rešavanju negativne situacije.

U korenu ovih istraživanja se nalazi i bolje razumevanje sklonosti ka pesimizmu odnosno optimizmu. Od toga, kao što znamo, puno zavisi da li je nas život ispunjen pozitivnim ili negativnim emocijama, ali i to koliko smo kadri da guramo napred i dostižemo željene ciljeve.

Dijetalna bespomoćnost

Kakve ovo ima veze sa temom zdravih navika, fitnesa ili mršavljenja?

Pa, recimo, postoji nesto što određeni autori zovu dijetalna bespomoćnost… Naime, jedna studija iz 1995. objavljena u Međunarodnom žurnalu za poremećaje ishrane, kaže da postoji uzročno-posledična veza izmedju dijetalne bespomoćnosti, koja je nastala na osnovu višestrukih neuspešnih pokušaja držanja dijete – i značajnih varijacija u pogledu telesne mase.

Gojazne osobe u ovoj studiji prijavile su mnogo veći osećaj bespomoćnosti, kao i manjak samokontrole, od osoba koje nisu gojazne.

To nam svedoči o dve stvari:

Prva je da su osobe koje inače imaju nizak nivo samopouzdanja, tj. prisutniju “naučenu bespomoćnost” u nekom životnom segmentu, često prenose istu i na situacije gde je potrebno da izgrade nove i zdravije navike, iako možda jedno sa drugim nema nikakve veze.

Druga, neko ko je više puta nesupešno pokušavao sa dijetama ili redovnim treningom, stiče jedan vid naučene bespomoćnosti i počinje sebe da doživljava ili etiketira kao nesposobnog, nedoraslog datim izazovima, večito debelim... čime sam sebe sputava u zdravim nastojanjima.

Kako prevazići naučenu bespomoćnost?

Naravno, kada su u pitanju traumatsko detinjstvo ili ekstremna životna iskustva, to sigurno zahteva rad sa stručnim licem, jer se pokazalo da doživljaj bespomoćnosti vrlo često vodi depresiji.

Međutim, ako smo zbog neuspelih dijeta ili odustajanja na napornim treninzima, stekli utisak (a to je samo to – običan UTISAK), da nam nema pomoći – taj utisak je potrebno dekonstruisati jer nas parališe.

Potrebno je samo tačno videti da li smo i gde grešili u biranju metoda za mršavljenje ili treniranje, da li smo možda bili perfekcionisti pa očekivali u startu nerealne stvari. Isto tako, potrebno je da SKINEMO ETIKETE sa sebe… jer nas ranije loše iskustvo ne čini automatski LENJIMA, NESPOSOBNIMA, IZGUBLJENIM SLUČAJEVIMA itd.

Uvek imamo slobodu da pokušamo ponovo, ovaj put samo malo bolje pripremljeni i realnijih očekivanja!

Podeli ovaj tekst sa prijateljima

Coach Ognjen preporučuje

Preuzmi besplatan priručnik sa 10 sjajnih niskokaloričnih namirnica od kojih možeš kreirati zdrave i dijetalne obroke svakoga dana!

Preuzmi