Zašto posle dijete jedeš još više?

Pre nekoliko godina rešio sam da prestanem da pijem pivo.

Ne zauvek. Samo na neko vreme.

U početku je išlo iznenađujuće lako. Prošlo je nekoliko nedelja. Onda mesec dana. Pa tri meseca. Bio sam ponosan na sebe.

Imao sam osećaj da sam konačno stavio stvari pod kontrolu.

A onda se dogodilo nešto što nisam očekivao.

Kada sam ponovo počeo da pijem, nisam postao umeren. A nisam se vratio ni na staru količinu.

Pio sam više.

Kao da je mozak pokušavao da nadoknadi sve ono čega se neko vreme odricao.

To me je nateralo da se zapitam jednu stvar: Da li se nešto slično dešava i sa hranom?

Jer upravo tako izgleda iskustvo mnogih ljudi koji su bili na strogoj dijeti. Nekoliko nedelja ili meseci sve ide odlično. Kilogrami se tope. Onda dijeta prestane. I šta se desi? Apetit kao da poludi.

Odjednom mogu da pojedu mnogo više nego pre nego što su uopšte krenuli sa mršavljenjem.

Da li je to samo nedostatak discipline? Ili se iza toga krije nešto mnogo zanimljivije?

Kada telo pomisli da vlada glad

Što sam više čitao o ovoj temi, sve mi je više postajalo jasno da naš organizam uopšte ne razmišlja kao mi.

On samo zna jeste da već neko vreme dobija znatno manje energije nego ranije. Iz njegove perspektive to može da znači samo jedno – nastupila je “oskudica”.

A šta nakon oskudice (tj. prestanka dijete)? Pa propušteno treba što pre nadoknaditi!

Organizam ne zna da si rešila da smršaš pred leto. Ne zna ni da si na novoj dijeti sa kojom samo želiš da uđeš u omiljenu haljinu ili da si obećala sebi da ćeš od ponedeljka biti disciplinovana.

Ono što zna jeste da već neko vreme dobija znatno manje energije nego ranije. Iz njegove perspektive to može da znači samo jedno: izgubljeno treba brzo vratiti.

Dok traje početni nalet motivacije, po svom apetitu to možda nećeš ni primetiti.

Naprotiv, mnogi ljudi tokom prvih nedelja dijete kažu da im je lakše nego što su očekivali.

Ali telo za to vreme već pravi prilagođavanja koja imaju sasvim drugi cilj – da jednog dana vrate izgubljenu energiju.

Zato, kada restrikcija popusti i pokušaš da se vratiš “normalnoj”, izbalansiranoj ishrani, mnogi prvi put osete koliko je apetit postao jači.

Hrana češće okupira misli, porcije koje su nekada bile dovoljne više nisu, a sitost traje kraće.

To nije znak da si izgubila disciplinu. To je očekivana biološka reakcija organizma koji pokušava da zaštiti svoje zalihe za preživljavanje.

Ali postoji tu još jedan problem. Telo nije jedino koje pokušava da nadoknadi ono što je izgubilo.

Problem “u glavi”

Ako si ikada bila na strogoj dijeti, verovatno znaš kako izgleda početak. Napraviš spisak zabranjene hrane, odlučiš da ovog puta neće biti izuzetaka i nekoliko nedelja sve funkcioniše odlično. Zapravo, što si odlučnija, to ti se čini da ćeš ovoga puta sigurno uspeti.

A onda se dogodi život.

Rođendan. Slava. Vikend. Stresan dan na poslu. Pojedeš nešto što “nije bilo po planu”.

I nije ta jedna “pogreška” ono što napravi problem.

On nastaje nešto kasnije, kada se u glavi pojavi misao: “Kad sam već prekršila dijetu, jedem sad sve pa krećem ponovo od ponedeljka.”

Psiholozi ovaj obrazac ponašanja proučavaju već decenijama.

Pokazalo se da što su pravila rigidnija i zabrane strože, to je veća verovatnoća da će jedno malo odstupanje prerasti u potpuno odustajanje.

Ne zato što je čovek slabog karaktera, već zato što restrikcija stvara osećaj uskraćenosti koji pre ili kasnije traži svoju kompenzaciju.

Dakle, ne samo da telo pokušava da nadoknadi izgubljenu energiju, već i “glava” pokušava da nadoknadi osećaj uskraćenosti.

Kada obe sile krenu u istom smeru, nije teško razumeti zašto se mnogi posle stroge dijete osećaju kao da bi mogli da pojedu ceo frižider.

Danas drugačije gledam na dijete

Nekada davno sam i ja mislio da je najveći problem restriktivnih dijeta to što ih ljudi ne mogu dovoljno dugo izdržati.

Danas mislim da je problem kompleksniji.

Što je restrikcija ekstremnija, to postoji veća šansa da će i kompenzacija biti veća kada ona popusti.

Zato me danas mnogo manje impresionira kada čujem da je neko smršao deset kilograma za dva meseca.

Mnogo me više zanima šta će se dešavati šest meseci kasnije.

Jer tek tada postaje jasno da li je osoba promenila način života ili je samo neko vreme uspevala da potiskuje prirodne biološke i psihološke mehanizme.

Možda upravo zato najbolja dijeta nije ona uz koju najbrže mršaviš.

Možda je najbolja ona posle koje nemaš potrebu ništa da nadoknađuješ.

©benefitcoaching.rs

Podeli ovaj tekst sa prijateljima

Coach Ognjen preporučuje

Preuzmi besplatan priručnik sa 10 sjajnih niskokaloričnih namirnica od kojih možeš kreirati zdrave i dijetalne obroke svakoga dana!

Preuzmi