Šta mi je kesica čipsa otkrila o apetitu

Sinoć sam imao jedno zanimljivo iskustvo sa čipsom.

Da, dobro ste pročitali: sa čipsom.

I koliko god to banalno zvučalo, nateralo me je da malo razmislim o jednoj temi kojom se profesionalno bavim već godinama , a to je apetit i navike u ishrani.

Dakle, situacija je bila sledeća.

Večerao sam sasvim dobro i definitivno nisam bio gladan. Ležao sam u dnevnoj sobi i gledao film. Dan je bio pomalo stresan, konačno sam se opustio i u jednom momentu mi se javila želja da nešto grickam.

Taj osećaj se konkretizovao u vidu ideje o čipsu.

I nije to bila tek neka usputna pomisao u smislu „mogao bih nešto da gricnem“. Baš mi se odjednom jeo čips!

Žena je u tom trenutku bila napolju u šetnji, pa sam joj poslao poruku da mi u povratku kupi jednu kesicu.

Naravno, odmah sam sebi dao i sasvim racionalno obrazloženje za to.

„Ma nema veze, može jedno veče. Baš će mi prijati uz film.“

Zvuči poznato?

A onda se nešto promenilo

U međuvremenu mi je ćerka javila da dolazi sa drugaricama i da će kod nas gledati seriju.

Pošto nisam baš imao nameru da im sedim na glavi dok se druže, prepustio sam im dnevnu sobu, prešao u spavaću i uzeo nešto da čitam.

Film je, dakle, otpao. Kauč je otpao. Promenila se prostorija. Promenila se aktivnost.

Nakon malo vremena zove me žena: „Koji čips hoćeš da ti uzmem?“

I ja u tom trenutku shvatim da neću nijedan.

Nisam u međuvremenu doneo neku veliku odluku da „budem disciplinovan“. Nisam se podsetio svojih ciljeva, nisam brojao kalorije, nisam primenio nikakvu posebnu tehniku samokontrole.

Jednostavno mi se više uopšte nije jeo.

Štaviše, ideja da ležim u spavaćoj sobi, čitam knjigu i grickam čips delovala mi je potpuno bezveze.

I tu mi je nešto bilo veoma zanimljivo.

Samo dvadesetak minuta ranije moja želja za čipsom delovala mi je potpuno REALNO. Toliko realno da sam već organizovao njegovu nabavku.

A sada je više nije bilo.

Pa gde je nestala?

Da li mi se zaista jeo čips?

O apetitu sam pisao mnogo puta i jedna od stvari koju stalno pokušavam da objasnim jeste da glad i apetit nisu isto.

Glad je pre svega vezana za fiziološku potrebu za hranom, dok je apetit mnogo složenija stvar. On predstavlja našu želju za hranom i veoma je povezan sa učenjem, emocijama, iskustvima, okruženjem i navikama.

Teorijski, dakle, sve ovo znam.

Ali jedno je znati nešto iz knjiga, a sasvim drugo uhvatiti sopstveni mozak „na delu“.

Jer sinoć mi zapravo nije bio potreban čips.

Bio mi je potreban čips uz film, na kauču, nakon stresnog dana, u trenutku kada sam želeo da se opustim.

To je već nešto sasvim drugo.

Moj mozak je čitav taj kontekst očigledno povezao sa jednom poznatom vrstom zadovoljstva: ležim, gledam film, grickam nešto ukusno i konačno ne moram ništa da radim.

Kada je nestao kontekst, nestala je i žudnja.

Možda problem nije u „slaboj volji“

Kada nam se jako jede neka hrana, doživljavamo tu želju kao nešto što dolazi direktno iz nas.

„Meni se jede slatko.“

„Meni se jede čips.“

„Ne mogu da izdržim bez nečega posle večere.“

Čak i osetimo taj poriv ne samo u glavi nego i “želucu”.

I onda, ukoliko pokušavamo da smršamo, dolazimo do zaključka da protiv te želje moramo da se BORIMO.

Ako izdržimo – disciplinovani smo. Ako pokleknemo – nemamo karakter.

Ali šta ako je to pogrešan način da posmatramo stvar?

Deo naših problema sa apetitom ne možemo da razumemo posmatrajući samo HRANU, već moramo da pogledamo i situacije u kojima tu hranu jedemo!

Televizor. Kauč. Određeno doba dana. Dolazak sa posla. Stres. Dosada. Kafa uz koju „ide nešto slatko“. Serija uz koju „mora nešto da se gricka“.

Drugim rečima, nije samo pitanje šta volimo da jedemo, nego i kada, gde i u kakvom stanju smo naučili da to jedemo.

Apetit je dobrim delom naučen, o čemu sam i ranije pisao, i upravo zato određene situacije mogu postati okidači za želju za hranom čak i onda kada nam energija iz te hrane realno nije potrebna.

Ne bori se odmah sa željom

I tu dolazimo do praktičnog dela cele priče.

Sledeći put kada osetiš onu poznatu, gotovo neodoljivu želju da pojedeš nešto što nisi planirao, nemoj odmah sebi govoriti: „Ne smem!“

Probaj nešto drugo. Promeni kontekst.

Ustani sa kauča. Pređi u drugu prostoriju. Izađi na deset minuta napolje. Operi zube. Skuvaj čaj. Uzmi nešto da pročitaš. Započni neku drugu aktivnost.

I onda vidi šta će se dogoditi.

Možda ćeš i dalje želeti tu hranu. Nije svaka želja za hranom obična navika i nema potrebe praviti od ovoga još jedan „čudesni trik za mršavljenje“.

Ali možda ćeš ponekad otkriti isto što sam ja uočio sinoć na delu.

Da ono za šta si pre petnaest minuta bio potpuno siguran da ti se NEODOLJIVO jede – odjednom više nije naročito zanimljivo.

I to nam govori nešto veoma važno o apetitu.

Ne jedemo samo hranu. Jedemo i situacije, rituale, emocije i navike koje smo tokom godina povezali sa tom hranom.

A kada promenimo jedan deo te slagalice, ponekad se promeni i ono za šta smo bili sigurni da jednostavno „moramo“ da pojedemo.

Meni je za ovu malu lekciju bila potrebna samo jedna kesica čipsa.

Koju na kraju nisam ni kupio.

– Coach Ognjen

👉Ako želiš da radiš sa mnom na svojim ciljevima u ishrani, zakaži besplatan razgovor OVDE (klikni).

Podeli ovaj tekst sa prijateljima