„Pusti me, hoću da jedem!“ – Šta da radiš kada se vrati apetit i više te nije briga?

Jutros mi se javila jedna klijentkinja iz mentorskog programa sa kojom radim već neko vreme.

Prethodnog dana prešla je oko 7.000 koraka, uredno se hranila, ali danas joj se vratio apetit. Jela je između obroka i, kako kaže, ipak nekako uspela da stvari ne izmaknu baš potpuno kontroli.

A onda mi je napisala nešto što mi je posebno privuklo pažnju.

Danima loše spava jer joj je dete nervozno. I ona je nervozna. Umorna i pod stresom.

I kada u takvom stanju pokuša da se zapita zašto jede, odgovor koji dobije od same sebe glasi:

„Pusti me, hoću da jedem!“

Možda i ti nekada imaš taj osećaj. Znaš šta želiš, znaš šta si odlučila, znaš da ti još jedan slatkiš ili grickanje pred televizorom neće pomoći da ostvariš cilj.

Ali u tom trenutku kao da te više nije briga.

I onda, kada sve prođe, počinje preispitivanje, malodušnost i grdnja sebe.

Zašto sam opet to uradila? Zašto nemam više discipline? Kako sam mogla da budem tako slaba?

E, upravo o tome želim danas da pričamo.

U tebi postoji jedno „ja“ koje želi užitak SADA

To je ono telesno „ja“, satkano od nagona, navika, emocija i potrebe za užitkom u trenutku.

Ono ne razmišlja mnogo o tome koliko ćeš imati kilograma za tri meseca, kako ćeš se osećati na letovanju ili šta si sebi obećala prošlog ponedeljka.

Ono želi da ti SADA bude bolje.

A kada si pod stresom, neispavana, iscrpljena ili emocionalno preopterećena, taj glas može postati naročito glasan.

„Pusti me, hoću da jedem!“

Međutim, to nije dokaz da ti nije stalo do sebe. To je samo jedan deo tvog iskustva koji traži olakšanje u nezgodnom trenutku.

Naš mozak nije jedinstveni komandni centar u kojem jedna racionalna osoba neprestano donosi savršeno promišljene odluke.

Različiti moždani sistemi učestvuju u stvaranju nagona, emocija, navika, planiranju i samokontroli.

Zato ista osoba jednog dana može sasvim mirno da prođe pored omiljene poslastičarnice, a drugog da pojede pola kutije keksa, gotovo ne primećujući šta radi.

Nije se preko noći pretvorila u drugu osobu. Samo se promenilo njeno unutrašnje stanje.

I zato je važno da razumeš sledeće: Ne možeš očekivati da ćeš u svim okolnostima imati isti kapacitet za samokontrolu.

Ali možeš naučiti kako da se ponašaš kada taj kapacitet oslabi.

Prva linija odbrane: red i raspored

U svom radu stalno naglašavam važnost jednostavnog sistema ishrane.

Ne zato što verujem da svako mora da jede po satu ili da se pridržava nekakvog krutog režima.

Naprotiv.

Red i raspored služe tome da ne moraš neprestano da donosiš nove odluke i stalno se oslanjaš na samokontrolu.

Kada imaš koliko-toliko ustaljen ritam obroka, znaš šta ćeš jesti za večeru i ne provodiš pola dana gladna, smanjuješ broj situacija u kojima moraš da se oslanjaš isključivo na snagu volje.

To je prva linija odbrane. Ali ona nije neprobojna.

Nekada dete neće spavati. Nekada ćeš imati težak dan na poslu. Nekada ćeš se posvađati s partnerom, biti zabrinuta ili jednostavno iscrpljena.

I tada će se možda pojaviti onaj glas: „Pusti me, hoću da jedem!“

Šta onda?

Druga linija odbrane: ne moraš da pobediš taj glas

Ovo je možda najvažniji deo današnje priče.

Kada osetiš snažan poriv za hranom, nemoj odmah pokušavati da ga potisneš, nadjačaš ili da se raspravljaš sa sobom.

Probaj nešto drugačije. Samo ga primeti.

Primeti šta ti se dešava u telu. Primeti misli koje se pojavljuju.

Primeti potrebu za nečim slatkim, masnim, hrskavim ili jednostavno za još hrane.

I samo napravi malo prostora između tog poriva i svoje sledeće odluke. Ne moraš da se praviš da poriv ne postoji, niti moraš ni da ga poslušaš.

Možeš, recimo, da staviš desnu ruku na levu stranu grudi, tamo gde je srce, i kažeš sebi:

„U redu je što sada želim da jedem. Umorna sam i potreban mi je užitak. To je deo univerzalnog ljudskog iskustva.“

Možda ti ovo deluje neobično jer smo navikli da verujemo kako ćemo se promeniti samo ako budemo dovoljno strogi prema sebi.

Ako se izgrdimo i postidimo. Ako sebi obećamo da nam se to više nikada u životu neće dogoditi.

Ali šta ako bi, umesto toga, pokušala da budeš na svojoj strani? Ne da bi opravdavala svako svoje ponašanje, već razumela šta se zapravo događa.

Jer i taj glas koji govori „pusti me“ jeste na nekom nivou tvoj glas. On ne mora da bude tvoj neprijatelj.

Ne moraš da biraš između potpunog odricanja i prejedanja

Kada napraviš taj mali prostor za promišljeniju odluku, otvara se treća mogućnost.

Ne moraš da kažeš sebi: „Ne smem ništa da pojedem!“ Ali ne moraš ni da kažeš: „Baš me briga, sada ću pojesti sve!“

Možeš da se zapitaš: „Šta mi je sada zaista potrebno i kako mogu to sebi da pružim, a da pritom ne odustanem od onoga što želim dugoročno?“

Možda ćeš odlučiti da pojedeš nešto što voliš, ali u količini koja ti prija i ne vodi u prejedanje.

Možda ćeš napraviti svoju omiljenu pametnu užinu. A možda ćeš shvatiti da ti hrana uopšte nije ono što ti je najpotrebnije.

Moguće je da ti treba samo dvadeset minuta mira i tišine. Topao tuš. Kratka šetnja. Razgovor s nekim. Ili da jednostavno odeš ranije na spavanje.

Nećeš uvek doneti odluku kojom ćeš biti zadovoljna. I to je u redu.

Poenta nije u tome da svaki put savršeno odgovoriš na poriv, nego da postepeno učiš kako da ga prepoznaš i da sebi pružiš MOGUĆNOST IZBORA.

Promena ne počinje onda kada prestaneš da želiš hranu

Jedna od najvećih zabluda o mršavljenju jeste da ćemo uspeti tek kada prestanemo da osećamo želju za hranom.

Kada više ne budemo želeli slatkiše ili nam stres više ne bude otvarao apetit. Kada nam zdrava hrana bude uvek privlačnija od pice.

Ali to nije realan cilj!

Ti si ljudsko biće, a ne projekat koji treba dovesti do savršenstva.

Biće uvek dana kada ćeš biti umorna, nervozna, tužna ili kada ćeš jednostavno poželeti da uživaš u hrani.

Trajna promena ne znači da više nikada nećeš čuti glas koji govori „pusti me, hoću da jedem“.

Znači da ćeš sve češće moći da ga čuješ, razumeš i ipak sama odlučiš šta ćeš dalje uraditi.

Zato svojim klijentkinjama ne pokušavam samo da napravim jelovnik. Radimo na promeni odnosa prema hrani, ali i prema sebi.

Jer put do trajnog mršavljenja nije još jedna dijeta.

To je promena apetita, navika i načina na koji odgovaramo na sopstvene potrebe.

A ponekad ta promena počinje jednim sasvim jednostavnim trenutkom. Staviš ruku na srce. Primetiš šta osećaš.I umesto da započneš još jednu borbu sa sobom, kažeš:

„Čujem te. Razumem te. Ali hajde da vidimo šta nam je sada zaista potrebno.“

— Coach Ognjen

Podeli ovaj tekst sa prijateljima

Coach Ognjen preporučuje

Preuzmi besplatan priručnik sa 10 sjajnih niskokaloričnih namirnica od kojih možeš kreirati zdrave i dijetalne obroke svakoga dana!

Preuzmi