Osnovno pravilo života

Postoje razna pravila i propisi za koje se kaže da ih treba poštovati kako bi se život odvijao na najbolji mogući način.

Jedan deo se odnosi na zakonomernosti sveta u kome smo – kako one fizičke, kao na primer: nemoj obučen skakati u brzu planinsku reku tek tako – tako i biološke: ne pojedi baš svaku pečurku na koju naiđeš u šumi; ili: moraš spavati i jesti ako uopšte želiš da preživiš.

Važan kodeks pravila u ljudskom društvu jeste i onaj moralni.

Odnosi se uglavnom na regulaciju međuljudskih odnosa kako bi društvo kao celina funkcionisalo što delotvornije. Ono što se ispoljilo kao dobro na ličnom nivou oblikuje se u društvenu normu.

Međutim, ovo su na neki način sve “spoljašnja” pravila, iako moralne norme imaju donekle i “unutrašnju” dimenziju, jer često apeluju na našu savest. Naslov ovog teksta ipak upućuje na dublju potragu:

Da li postoji jedno najopštije pravilo života, koje izvire iz same njegove suštine i usput na neki način objedinjuje sva ostala?

Ako malo zastanemo i razmislimo, shvatićemo da su sva ova pravila – fizička, biološka, moralna – tu da omoguće preživljavanje i obezbede nekakav društveni red. Ali ona ne objašnjavaju samu nit koja život drži na okupu. Kao da nam daju uputstvo kako da izbegnemo opasnost i ne napravimo haos, ali ne i kako da zaista živimo.

Šta je ta nit?

To je intrinzični (unutrašnji) POREDAK. On postoji nezavisno od naših želja, planova i ambicija. Mi ga ne stvaramo – možemo ga samo prepoznati. A kada ga prepoznamo, uviđamo da je život neprekidno kretanje, stalna promena i preobražaj.

Ništa nije fiksno, osim same činjenice da se sve menja.

Ali upravo je taj preobražaj deo poretka. Ono što nam danas izgleda kao gubitak, sutra se može pokazati kao dobitak. Ono što sada smatramo preprekom, sutra postaje putokaz. Kada to prihvatimo, prestajemo da se grčevito držimo iluzije da je mir jednak sigurnosti u spoljašnjem, i nalazimo ga u unutrašnjem skladu sa onim što jeste. A to “jeste” je uvek u pokretu.

Osnovno pravilo života, dakle, nije set zabrana ni spisak naredbi, već podsećanje: postoji red, i taj red se ispoljava kroz stalni pokret. Naša uloga nije da ga zaustavimo niti da ga prekrojimo po svojoj meri, već da se svesno uključimo u njegov ritam.

I – paradoksalno – baš u toj saglasnosti sa poretkom u kretanju pronalazimo tačku oslonca.

Za pojedinca, to znači prestati sa iluzijom potpune kontrole i razviti poverenje u tok života.

Na unutrašnjem nivou, to oslobađa od stalnog pritiska da sve mora biti savršeno i baš onako kako smo zamislili. Na egzistencijalnom nivou, to donosi mir – jer kada prihvatiš širi dinamički tok života, svaki tvoj korak postaje deo većeg smisla.

Tada život više nije puko preživljavanje, već postaje ISKUSTVO življenja u njegovoj punoći.