“Glumi dok ne uspeš!”: Mit, trik ili psihološka realnost?

Sigurno znaš za izraz na engleskom “Fake it till You make it?” Grubo preveden, on bi na srpskom glasio: “Glumi dok ne uspeš.”

Izraz podrazumeva ideju da ako se ponašaš kao da već poseduješ kvalitete koji su ti potrebni – bilo da je to veština, stav, samouverenost ili čak držanje – tvoje ponašanje svedoči da si na pravom putu.

Najprostije rečeno – glumljenje uspeha stavlja te u poziciju da ga zaista privučeš u svoj život.

Konstantnim praktikovanjem ovakvog pristupa, dolazi do promene u unutrašnjem doživljaju, stvaranja novih navika i, konačno, autentičnog usvajanja osobina koje smo u startu “fejkovali”. Postupci koje u početku “glumiš” postaju deo tvoje stvarnosti (ali i doživljaja drugih), vode ličnoj transformaciji i dostizanju onoga što želiš.

Odnosno, da budem precizniji – sve to nam obećava izraz sa početka teksta. No, ima li dokaza da je zaista tako?

Kognitivna disonanca

Leon Festinger je 1957. godine uveo koncept kognitivne disonance, koji opisuje nelagodnost nastalu zbog nesklada između naših uverenja i ponašanja.

Kada se ponašamo na način koji nije u skladu s uverenjima, osećamo psihološku nelagodnost.

Da bismo je smanjili, često prilagođavamo svoja uverenja kako bi bila u skladu s ponašanjem. Na primer, ako se ponašamo samouvereno, iako se tako ne osećamo, um može prilagoditi percepciju o sebi kako bi smanjio nesklad.

Kasnije je Daryl Bem razvio teoriju samopercepcije, koja predlaže da ljudi često izvlače zaključke o sebi posmatrajući sopstveno ponašanje. U tom kontekstu, ponašanje kao da već posedujemo određeni kvalitet može nas navesti da poverujemo da ga zaista imamo – smanjujući osećaj nelagodnosti.

Istraživanje Ejmi Kadi

Amy Cuddy, socijalna psihološkinja sa Harvarda, sprovela je istraživanje koje je pokazalo da zauzimanje “poze moći” tokom samo dva minuta može imati značajan uticaj na psihološko stanje osobe.

“Power pose” ili “poza moći” odnosi se na specifične položaje tela koji se povezuju s osećajem dominacije, kontrole i samopouzdanja – poput stajanja sa široko raširenim nogama, ruku postavljenih na bokove ili podignutih iznad glave u znak pobede.

Ideja iza ovog koncepta je da fizičko držanje može uticati na unutrašnje osećaje i doživljaj sebe.

Obično mislimo da spoljni stav odražava unutrašnje stanje (npr. spuštena ramena ukazuju na tugu), no istraživanje sugeriše da to može funkcionisati i u obrnutom smeru.

Zauzimanje poze moći može “prevariti” mozak da misli da se osećamo moćno i samouvereno, što vodi ka stvarnom povećanju samopouzdanja.

U kojoj si ulozi?

Psihološka teorija socijalne uloge sugeriše da se ljudi ponašaju u skladu s društveno definisanim ulogama, kao što su majka, menadžer ili učitelj. Svaka uloga nosi skup prava, dužnosti, očekivanja i normi koje oblikuju ponašanje pojedinca.

Svesnim preuzimanjem određene uloge, osoba može prilagoditi svoje ponašanje, pa čak i unutrašnje stavove kako bi bili u skladu s tom ulogom.

Ova teorija podržava pretpostavku da ponašanje može oblikovati unutrašnje stanje stavljanjem u određenu ulogu, što može imati veze sa izrazom “fake it till you make it”.

Gde je problem?

Potencijalni problem oduševljenog usvajanja fraze “fake it till you make it” leži u potrebi ljudi da traže prečice i instant rešenja.

Umesto da je koriste kao tehniku za lični razvoj i proces transformacije, mnogi se zadržavaju samo na površinskom “glumatanju”. Pa kad ono ne uspe, razočarano dignu ruke od rada na sebi.

Ponašanje kao da već posedujemo određene kvalitete može nas podstaći na akciju i stvoriti inicijalnu promenu, ali bez paralelnog ulaganja truda i izgradnje veština, ova strategija će ostati samo lažna fasada.

Dodatni problem je rizik razvijanja tzv. imposter sindroma – osećaja da varamo i lažno se predstavljamo.

Takođe, ako se oslanjamo samo na “glumu”, bez stvarne promene, može se dogoditi da izgubimo kontakt s autentičnošću i vlastitim vrednostima. Time postajemo samo prazna ljuštura. A ljudi tako nešto lako prepoznaju.

Fake it till you make it nije magično rešenje za uspeh, ali može biti moćan prvi korak ka ličnoj transformaciji.

Ključ je u tome da gluma ne ostane samo privid, već postane živa vera u potencijal koji već nosimo u sebi. U suštini, ne radi se o tome da obmanjuješ sebe ili druge – već da afirmišeš osobine čiji koren već poseduješ, koristeći spoljašnje ponašanje kao alat.

Na posletku, cilj nije “uspeti” po svaku cenu, već postati osoba koja uspeh zaslužuje.

©benefitcoaching.rs

Podeli ovaj tekst sa prijateljima