Gde prestaje patnja i počinje mir

Kaže se da je Buda rekao kako je život patnja. Tačnije, on je ukazivao da je sve u vezi sa životom protkano nezadovoljstvom i nemirom. Ako razmislimo dublje o tome, vidimo da je istina.

Taj duboki egzistencijalni nemir počiva na promenljivosti i nestalnosti svega u ovom svetu.

Koren nemira je u želji da steknemo ono što nemamo, odbacimo ono što ne želimo, i zadržimo ono što cenimo. Ali avaj. U ovom svetu ne postoji ništa što će trajati zauvek i za šta se čvrsto možemo uhvatiti. Bogatstvo se ne može uvek domašiti, neprilike se ne mogu stalno izbeći, lepota i mladost se ne mogu zadržati.

Želja za sticanjem ispoljava se kao žudnja koja, nezadovoljena, stvara patnju. Želja da se oslobodimo neželjenog postaje averzija koja rađa patnju. Želja da nešto večno traje prerasta u patnju kada se suoči sa promenom.

(Pod)svest o svim ovim činjenicama donosi nemir, nespokoj, anksioznost, strah. Njihove suprotnosti – spokoj, sreća, radost, ushićenje – mogu katkad da utišaju duboki nemir, ali pre ili kasnije i oni nestanu. Jer sve teče i sve se menja, kako je davno uočio Heraklit.

Ljudi pokušavaju sebe da umire ili bežanjem od realnosti patnje ili gomilanjem suprotnih utisaka, na bazi privremenog zadovoljstva. No, sve su to na kraju krajeva samo zakrpe, jer se od istine ne može sakriti.

Šta je Buda video kao rešenje? Da odsečemo sam koren patnje, a to je želja. Pored toga, da se vežbamo u sagledavanju realnosti onakvom kakva zaista jeste – pojavnom, bez trajne suštine. To onda rezultira nevezivanjem.

Kada čuju ovakvu preporuku, ljudi se uplaše da bi time izgubili svu radost u životu ili postali apatični i inertni. Međutim, to ne znači odbacivanje svih želja niti svake ambicije. Napuštamo želje koje su u samom korenu egzistencijalnog nemira.

Psihoterapeut Albert Elis, osnivač racionalno-emotivne terapije, identifikovao je tri ključna uverenja koja stoje u osnovi patnje: svi moraju da me vole, moram biti savršen i svet mora biti pravedan.

Dakle, napuštajući želju da me svi vole i prihvataju, želju da budem perfektan i želju da svet i ono što se dešava u njemu bude uvek lepo i pravedno, polažem temelj duševnog mira. Sve to nije ništa drugo nego jedna suštinska želja: da sve bude po mome.

No, napuštanje te želje ne ide na silu. Paradoksalno, da bismo nešto napustili, prvo moramo da ga prepoznamo i prihvatimo. Ova želja je deo univerzalnog ljudskog iskustva. Mi, kao delić tog iskustva, pripadamo široj celini. Nismo usamljeni niti nenormalni.

Ipak, kako da napustimo nešto a da ne znamo šta nam ostaje bez toga?

Ako smo imali prilike da se udubimo u sebe, u miru i tišini, bez aktivnog razmišljanja o bilo čemu ili skretanja pažnje kroz spoljašnje utiske, verujem da smo makar za trenutak iskusili duboki unutrašnji mir.

Ako smo taj mir negovali i pokušavali da ga produbimo, možda smo iskusili da je u njemu skrivena blaga radost, kao sama činjenica životne svesnosti. Dakle, kada nema onoga što se stalno menja, ostaje mir kao nepromenljivost. Ali taj mir nije mrtav već živ!

To onda znači da, ako istinski napustimo grčevito hvatanje za promenljivost, dopuštajući joj da se odvija bez aktivnog uplitanja s naše strane, pritom ne odbijajući niti prezirući, ostaje mir kao nepokolebljivi osnov.

Neko će reći da za sve ovo ipak treba velika vera. Za nekoga ko nije poput Bude direktno iskusio ovu istinu kroz prosvetljenje, polazna osnova zaista jeste verovanje da je tako. Kako naš narod kaže – verovanje na reč. Međutim, ta vera nije verovanje u ideje i koncepte, jer i za njih može čovek grčevito da se drži, zarobljavajući sebe. Više je reč o poverenju u samu suštinu života, u dublji smisao, u svaki trenutak ličnog iskustva.

Takvo poverenje je zadobio hrišćanski mistik iz 17. veka poznat kao Brat Lorens. Nakon teških ratnih iskustava i duševnih i fizičkih stradanja, njega je jedan jedini spoznajni trenutak potpuno preobrazio. Tokom zime, prizor ogoljenog drveta probudio je u njemu uvid da će već na proleće ono ponovo ozeleneti i zaživeti u punom sjaju. To je bio osnov za rađanje apsolutnog poverenja. To poverenje nije idejno, već iskustveno. Ono živi u svakoj ćeliji bića onoga koji ga ima – kao poverenje deteta u svoju majku.

Želja da sve bude po našem – to je pravi koren patnje. Kada tu želju napustimo i dopustimo poverenju da se razvije, tada se ispoljava duboki, nepokolebljivi mir. Ili, kao što Hrist reče u Getsimanskom vrtu: ‘Oče, ako hoćeš, ukloni ovu čašu od mene; ali neka ne bude moja volja, nego Tvoja.’