Dva stuba zadovoljnog života (koja olako zaboravljamo)

“Budi zadovoljan onim što imaš” – savet koji često možemo čuti. I zaista, to jeste dobar savet.

Ali ono što obično sledi kao dodatak, zapravo odvlači pažnju od njegove suštine.

Taj nastavak najčešće glasi nešto poput: „Jer moglo je biti i gore“ ili „Osvrni se oko sebe, svakojakog zla ima…“

Ovakvo tumačenje oslanja se na neku vrstu „prosvetljene“ skromnosti kao leka za hronično nezadovoljstvo ili trenutnu frustraciju. Srž poruke je: „Ćuti, ko zna kako može biti.“

Ali to onda nije ništa drugo do vešto upakovana uteha, zasnovana na poređenju sa potencijalno gorim scenarijima. A koji scenario će nam “zapasti”, često je samo stvar puke verovatnoće. Okolnosti se mogu promeniti začas – bilo na bolje, bilo na gore.

Pa da li je onda zadovoljstvo predmet statistike?

Postoji li nešto dobro, što je uvek tu, bez obzira na okolnosti?

Da li postoji nešto pozitivno, u svakom času prisutno, na šta možemo usmeriti svoju pažnju kako bismo postali otvoreniji za autentično osećanje zadovoljstva i smisla?

Zahvalnost

Svaki trenutak koji iskusimo – pa i ovaj u kojem ja pišem, a ti upravo čitaš – jeste lično i neponovljivo iskustvo koje ne bi ni postojalo da nije života, i u njemu svesnosti. Upravo se u ovom času univerzum prelama kroz tvoju i moju svest. Kako onda to drugačije shvatiti nego kao dragoceni DAR?

Ako svaki trenutak – bez obzira na okolnosti – počnemo doživljavati kao neprocenjivi dar, stvaramo podlogu za razvoj zahvalnosti.

Zahvalnost nije puka emotivna reakcija. To je plemenit i dubok osećaj koji prožima celo biće. Možemo je svesno gajiti i širiti – time što primećujemo i beležimo sve što nije direktno negativno u ovom času: zvukove, mirise, dodire, ljude, prirodu, uspomene, planove, ljubav…

Ma kakve da su okolnosti, gotovo uvek postoji bar jedna sitnica vredna zahvalnosti.

Brat Dejvid Stendl-Rast to lepo sažima: „Možda ne možemo biti zahvalni baš na svemu – ali uvek postoji barem nešto na čemu možemo.“

Zahvalnost se može negovati i vežbati. Pisanje dnevnika zahvalnosti, prisećanje i čitanje sopstvenih zapisa – sve to jeste oblik prakse koja nas oblikuje iznutra.

Zahvalnost tako postaje tihi, nenametljivi osnov našeg svakodnevnog iskustva, čineći život ispunjenijim, pažljivijim i zadovoljnijim.

Sloboda

Drugi stub zadovoljnog života je sloboda – ali ne bilo kakva. Ne sloboda da radimo šta hoćemo, niti ona koja zavisi od okolnosti, ona koju nam drugi daju. Reč je o unutrašnjoj slobodi, koju stoici nazivaju jedinom pravom slobodom.

To je ona vrsta slobode koju niko ne može da ti oduzme – ni država, ni (narcisoidni) predsednik, ni partner, ni bolest, ni loš dan. Ona ne zavisi od toga gde si, šta poseduješ ili šta drugi govore o tebi. Zavisi samo od jedne stvari: da li znaš šta je pod tvojom kontrolom – a šta nije.

Kada shvatimo da su naše mišljenje, naše postupanje u skladu sa okolnostima, ali i to šta uopšte želimo u nekom trenutku – stvar našeg izbora i odluke – prestajemo da budemo robovi spoljašnjih događaja.

To ne znači da nećemo osećati tugu, ljutnju ili strah. Znači da biramo kako ćemo se odnositi prema tim emocijama, i ne prepuštamo da nas survaju u spiralu nemoći.

Upravo su želje često uzrok unutrašnjeg nemira – naročito kada su usmerene na stvari koje ne zavise od nas: tuđe ponašanje, priznanja, uspeh, ili određeni ishod. Stoici nas uče da prava sloboda dolazi onda kada želimo samo ono što je u okvirima unutrašnje slobode, u oblasti: mišljenja, postupanja, karaktera, vrline i težnje.

Kada ne žudimo za kontrolom nad svetom – već za kontrolom nad sobom,  rađa se istinska sloboda.

Zaključak

Zahvalnost i unutrašnja sloboda nisu rezervisane za izuzetne trenutke niti izuzetne ljude. One su uvek dostupne, kao temelj na kojem možemo graditi zadovoljan život – bez obzira na to šta se oko nas dešava.

U svetu koji našu pažnju neprestano vuče ka spolja, ova dva stuba nas vraćaju ka unutra – tamo gde i jesmo najviše svoji, najviše slobodni, i možda najbliži istinskoj sreći.