Dar, navika i sloboda

Ovaj tekst je nastao na osnovu kraćih predavanja koja sam držao u pravoslavnoj zajednici za lečenje zavisnosti – “Zemlja živih”. Prestavlja sumiran transkript izlaganja prilagođen formi blog objave.

Uvodni pozdrav

Pa eto, ja sam već dolazio u zajednicu i ovde (Čenej) i na drugim mestima, nije mi prvi put. Uvek sam bio bogato ugošćen – i što se tiče druženja, ali i slušanja dragocenih iskustava ljudi koji ovde borave.

A svaki put sam bio i nahranjen, kako hranom iz kuhinje koja je – jel – uvek nekako naročito ukusna i slasna, kao u manastirima. No, što je važnije, nahranjen i “hranom nad hranama” – kroz euharistiju, ovde na liturgiji, koja je isto tako svaki put neuobičajeno autentična i snažna.

I iz tog razloga, kada me je o. Branko pozvao da kažem par reči na neku temu, da razgovaramo, rado sam se odazvao, ako ništa – eto da vam se na skroman način odužim, iako verujem da nemam nešto naročito da vas podučim i da zapravo ja mogu naučiti više od vas.

No, u poslušanju smo – kako se to kaže u monaškom slengu – tako da sam se i tom linijom odazvao.

Navika nije neprijatelj

Neko sam ko se bavi tzv. “koučingom” — ranije u sportu, a danas više u kontekstu izgradnje zdravijeg životnog stila. Teme kojima se stalno kroz svoj rad vraćam su motivacija, promena navika, istrajnost i promena načina razmišljanja.

Dosta sam “dumao” o čemu bi bilo korisno da razgovaramo danas, a da ne bude neka šuplja priča, što se kaže… I odlučio sam da je tema navika centralna za nas ovde.

Ono što zovemo „lošim navikama“ nije samo “kazna” nekolicine prokaženih. Svi smo mi robovi nekih od njih. Jedina razlika je koliko je pojedina navika destruktivna i – samim tim – društveno neprihvatljiva.

Uzimanje droge, u suštini, nije ništa drugo nego ekstremni prikaz mehanizma koji postoji u svima nama.

Supstanca “hakovanjem” otima prirodne fiziološke procese i naprecač gradi jaku naviku — jaku asocijaciju između nekog konteksta i ponašanja koje u tom kontekstu vodi dobrom osećaju ili nekom vidu rastrećenja.

A kad se taj kontekst ponovi, dolazi jaka žudnja da ponašanje ponovimo. Tako nastane taj začarani krug iz koga ne možemo da se istrgnemo. Dakle, reč je o prirodnim mehanizmima našeg tela.

Ali upravo zbog toga što droga stimuliše taj mehanizam u ekstremnom obliku, on brzo prevlada sve sisteme samokontrole kojima raspolažemo.

Suštinski ista stvar, u blažem obliku, dešava se sa cigaretama, alkoholom, šećerom, pornografijom, kompulzivnim traženjem pažnje, i nizom drugih ponašanja.

Zašto uopšte postoje navike? Pa zato što su neophodne. Bez njih, mozak bi morao iznova da donosi odluke u svakoj novoj situaciji i ne bi imao kapaciteta za složenije operacije.

Navike oslobađaju mozak za ono što zaista zahteva pažnju i osnov su našeg preživljavanja i funkcionisanja u prirodi i društvu.

Dakle, ako sam mehanizam navike shvatimo kao deo onoga što nas čini živim, kao dar koji je silom okolnosti i životnih iskustava u nekom trenutku samo pogrešno usmeren — onda je logičan zaključak da postoji način da ga drugačije upotrebimo.

Možemo reći da je Bogom dani mehanizam samo dobio pogrešan sadržaj. A sadržaj se može promeniti.

Neuroplastičnost: mozak koji se menja

Neuroplastičnost je sposobnost mozga da se neuralno prilagodjava i menja tokom celog života.

Na osnovu tog potencijala moguć je recimo oporavak nakon šloga. Moguće je učenje čak i u dubokoj starosti. Ali moguće je i oslobađanje od loše navike.

Stare navike nisu ništa drugo nego uhodani neuralni putevi preplavljeni unutrašnjim hemikalijama: neurotransmiterima i hormonima.

Neuroplastičnost nas ne uči samo o mogućnostima građenja novih navika, nego i uklanjaju onih koje se ne praktikuju. Mozak ono što ne koristi postepeno briše.

Neuralne veze koje su bile u osnovi navike koja se više ne stavlja u funkciju – blede i gube svoju snagu. Postajemo im manje podložni, čak i do stepena potpune eliminacije.

Za teže i dublje ukorenjene navike za ovo je svakako potrebno više vremena, ali je apsolutno moguće i ostvarivo!

Oni koji su istrajali u zajednici onoliko koliko je potrebno, izašli iz nje i ostali “čisti” do dana današnjeg – najbolji su dokaz ovoga o čemu govorim. Stoga, sve čemu ste ovde izloženi, uključujući i izolaciju – jesu samo pomoćna sredstva u treningu neuroplastičnosti.

Paralelno sa odučavanjem od loših, mozak se uči zdravijim i konstruktivnijim navikama. I to je predmet vašeg boravka na ovom mestu – kroz različite prakse i sadržaje u kojima učestvujete.

Uči se da se na prirodan način “dopingujete”: osećajem odgovornog, korisnog i autentičnog truda. Jer i to je dar: posedujemo unutrašnje hormone i neurotransmitere koji čine da se osećamo odlično nakon svrsishodnog rada, postignutog cilja, posle dobrih dela prema drugoj osobi.

Sloboda nije odsustvo ograničenja

Pošto smo konstatovali da su navike i neuroplastičnost koja nam omogućava da ih menjamo — dar, dolazimo do logičnog sledećeg koraka: šta nam taj dar donosi?

Ja bih rekao: Slobodu.

Setio sam se sada jednog citata koji je krasio naslovnu stranu davno meni omiljenog časopisa, a to je: “Ljudi traže slobodu, a sloboda ljude”.

Kada sam bio mladić nisam baš najbolje shvatao šta se time hoće reći. Odnosno, mislio sam da sloboda kao tamo neki koncept traži odlučne ljude da je kao princip sprovedu u društvo. Recimo da sam prihvatao to kao neki revolucionarni slogan.

No, sada mi je jasnije. Ljudi se vaspitavaju, evo upotrebiću i sportski izraz – treniraju za slobodu. Sloboda traži ljude sa kapacitetom za slobodu, nazvao bih takve ljude ljudima sa velikim početnim slovom “Lj”.

Simona Vej, francuska filozofkinja i mističarka poznata po radovima o religiji, patnji i političkoj pravdi, rekla je takođe nešto čega volim često da se prisetim:

„Bit slobode nije u tome što ja mogu da činim sve što želim, nego u tome što ja mogu da ne činim ono što pomislim da treba da činim.“

Sloboda, dakle, nije haos i prilika da činimo sve što nam padne na pamet.

Sloboda je kapacitet — da ne budemo zarobljenici sopstvenih impulsa.

I upravo to je ono čemu služi boravak ovde u “Zemlji živih”: vraćanje dara slobode u vaše ruke.

Devedeset posto ljudi koji žive napolju, “na slobodi” (van zidina ovog imanja gde trenutno provodite vreme, možda sa utiskom ograničenja), zapravo nije slobodno. Robuju raznim stvarima, često nesvesno.

Slobodna je osoba koja je izgradila kapacitet da želi, misli i čini dobro i koja ume da se odupre onome što zna da nije korisno za nju ili one oko nje. Dakle, iako možda u nekim trenucima tako ne deluje – vi ste zapravo privilegovani boravkom u ovoj školi slobode.

Zahvalnost kao ishodište

Na kraju, šta osećamo kada prepoznamo dar koji nam je dat — telo, mozak, sposobnost promene, mogućnost slobode, činjenje dobra?

Zahvalnost.

A u zahvalnosti se, sasvim prirodno, ogledaju i optimizam i radost i želja da se odužimo — Bogu, sebi, ali i onima oko nas.

Nije slučajno što reč evharistija kojom se hrišćanska zajednica sabira – na grčkom znači upravo zahvalnost, blagodarenje.

Prihvatiti dar i biti zahvalan za njega nisu odvojeni. Jedno izvire iz drugog.

Stoga prihvatimo dar u svojoj slobodi, sada i ovde. Istrpimo malo ovaj trening neuroplastičnosti, u obuci i pripremi za autentičnu slobodu.

I onda, sa zahvalnošću u srcu izađimo u svet — kao poligon na kome taj dar umnožavamo sebi i drugima na korist i radost.

Podeli ovaj tekst sa prijateljima