Alat za sreću koji već poseduješ!

“Mir počinje osmehom.”

– Majka Tereza

Više od izlizane fraze

Da, osmeh je taj alat i znam unapred da će ti tekst na temu osmeha zvučati banalno pa možda i degutantno, uzimajući u obzir društvene prilike. Ali pruži mi šansu! Obećavam da neće biti patetično niti posve uobičajeno.

Ako ostavimo po strani izlizane slogane zubarskih ordinacija, verujem da nas reč “osmeh” uglavnom asocira ili na dečiju radost ili pak suštu suprotnost tome: lažno osmehivanje i dvoličnost.

Lažnih osmeha je zaista na sve strane, od reklama, preko političara pa do objava na društvenim mrežama.

Stoga, kada se pozivam na osmeh, ne mislim na “ljubazni” osmeh kao spoljašnju masku kojom se kupuje naklonost, poverenje ili divljenje. Takav osmeh je samo devalvirana valuta čija je jedina svrha socijalna transakcija.

Pod osmehom podrazumevam autentično stanje bića koje karakterišu radost, blagonaklonost i iskrenost. Takav osmeh zaista i jeste odlika nevine dečije sreće. Verujem da nam takvu definiciju osmeha prenosi i navedeni citat Majke Tereze.

Osmeh kao uzrok sreće

Može li prosti pokret mišića lica postati uzrok unutrašnjeg mira ili radosti? Da, i to nije mit, već ideja podržana istraživanjima.

Hipoteza povratne sprege lica, koja potiče još iz 19. veka, tvrdi da izrazi lica nisu samo posledica emocionalnih stanja, već da mogu aktivno uticati na njih.

Ovo su potvrdila brojna istraživanja, uključujući čuveno istraživanje u kojem su učesnici držali olovku u ustima na način koji imitira osmeh. Oni koji su se na taj način “osmehivali” doživeli su zabavne sadržaje kao smešnije u poređenju sa drugima, čak i kada nisu bili svesni da im je izraz lica promenjen.

Džejms – Langeova teorija emocija

Ovakvi zaključci prirodno se naslanjaju na teoriju emocija Vilijama Džejmsa i Karla Lengea, poznatu kao Džejms – Langeova teorija emocija. Oni su tvrdili da emocije ne dolaze isključivo “iznutra”, već da proizlaze iz fizioloških reakcija na spoljašnje nadražaje.

Po njihovoj teoriji, ne plačemo zato što smo tužni, već osećamo tugu jer plačemo; ne bežimo zato što smo uplašeni, već osećamo strah jer bežimo. Ako je fizičko ponašanje osnova za emocije, zašto osmeh ne bi mogao biti okidač za radost?

Nauka iza osmeha

Savremene studije neuronauke idu još dalje, ukazujući na to da osmeh aktivira dopaminske puteve u mozgu, podiže nivo serotonina i smanjuje kortizol – hormon stresa.

Naše telo praktično ne pravi razliku između “pravog” i “veštačkog” osmeha, jer oba mogu pokrenuti sličan fiziološki odgovor.

Ako sumnjaš u sve ovo, jednostavno pokušaj – ništa ne košta. Zadrži osmeh na licu makar 60 sekundi dok razmišljaš o nečemu što te raduje. Nauka tvrdi da ćeš se nakon toga verovatno osećati barem nijansu bolje – ne zato što si se već osećao srećno, već zato što je tvoj mozak povezao osmeh sa radosnom emocijom.

Praktična primena osmeha

Iako nam ova saznanja zaista praktično koriste jer osmeh možemo koristiti kao alat za popravljanje raspoloženja i jačanje optimizma, to nije glavna poenta ovog teksta. Osmeh na licu možda može biti prvi znak da “radimo na sebi”, ali ne mora nužno ostati samo spoljašnja stvar.

Takođe, osmehivanje “na silu” kojim bismo pokušali da lažiramo svoje stanje u slučaju traumatičnih iskustava ili duboke tuge nije nešto što se preporučuje ovde. Osmeh kao praktični alat je nešto što se koristi u sasvim drugačijem kontekstu.

Neograničeni potencijal

Čovek je biće potencijala. Ti potencijali se ispoljavaju u odnosu na različite potrebe, situacije i kontekste. Nekada poprimaju odlike negativnih obrazaca i emocija, a nekada pozitivnih.

No, svima nam je savršeno jasno da u nama postoji potencijal da budemo radosni i dobronamerni, jer smo ga sigurno iskusili tokom života. A kada se često tako osećamo, to ujedno postaje i osnov za dublji doživljaj mira i zadovoljstva.

Ako već posedujemo takav potencijal, zašto ga ne bismo afirmisali nezavisno od spoljašnjih prilika?

Upravo je to pitanje ključ ovog teksta.

Spoljašnji osmeh nam može biti dragoceni prvi korak u tome, naravno isključivo ako nije utilitarni, tj. ne služi nekoj spoljašnjoj agendi. Najbolje je praktikovati ga nasamo, pred ogledalom, pa možda čak i obogatiti nekom verbalnom afirmacijom.

Ipak, ne traži se od nas da postanemo kao lik iz Betmena pod imenom Džoker, koji ima grčevitu grimasu osmeha u svakom trenutku. To bi zaista bilo bizarno. Prava lepota osmeha je što on može biti i unutrašnji.

Ako naučimo da prepoznamo unutrašnje nastrojenje koje nam donosi autentičan osmeh, možemo ga negovati i održavati nezavisno od spoljašnjeg držanja ili ekspresije lica.

Naravno, ono će uvek na neki način “zračiti” iz nas, pa i na licu, ali neće biti izveštačeno i usiljeno.

Na ovaj način osmeh postaje naša nevidljiva i nečujna “afirmacija” koja nas učvršćuje u pozitivnom pogledu na svet i bližnje. Time naš život postaje obojen tihom radošću, nenametljivom dobronamernošću i dubokim mirom.

A ako je istina da pozitivne emocije nose određenu vibraciju koja onda “priziva” iste takve događaje i ishode u naš život – tim pre treba da budemo ohrabreni da sa takvom praksom krenemo.

©benefitcoaching.rs

Podeli ovaj tekst sa prijateljima